PAKET ARANŽMAN

Naši zadaci

Piše: Dragoslav Bokan

"Narode, snago moja".
knez Miloš Obrenović

Kada god govorimo o težini života u Srbiji, uvek se pojavljuje jedno isto pitanje koje, kao senka, prati svaku ozbiljniju analizu ovog užasa koji živimo kao svoju (kolektivnu) sudbinu.
Kao u horu, svi zabrinuto ponavljaju: "Sve je tu na mestu, čitava tvoja analiza. Samo još fali rešenje problema. Da, recimo da si pogodio njegovu srž, ali gde je tu konkretno rešenje za stanje koje nas guši i ubija? Jer ovako stvarno više ne može."
A zatim svi krenu u sugestivno tumačenje metoda koje su nam potrebne, stvari koje treba prve da budu urađene, svega onog što nam nedostaje... I onda počne ono (za nas tako tipično) sasvim nerealno bečenje i preganjanje.
Iako danas živimo možda gore nego ikad, to mojim zabrinutim sugrađanima uopšte ne smeta da od sudbine zahtevaju "od ptice mleko". Žele - odmah, sada - sve ono nemoguće: carstvo Dušanovo, raj na zemlji, pravednu zemlju Dembeliju, trenutni povratak svih izgubljenih teritorija, vojsku svetih ratnika, državu nepotkupljivih službenika, sudstvo poput onog koje nas čeka posle smrti...
Traži se, ukratko: savršenstvo bez mane. Idealna, velika, pravedna, romantična, lepa Srbija. Nešto čega nema ni u najluđim snovima, nešto što se ne nalazi ni u turističkim vodičima i romansiranim istorijskim hronikama.
Traži se, što bi naš narod rekao "preko hleba - pogača".
Umesto da se protežemo po svom guberu, po našoj realnoj snazi i u skladu sa konkretnim mogućnostima, mi sada tražimo sve ono što naši preci i prethodnici nisu uspeli da dobiju i sačuvaju, ispravljamo sve "krive Drine" svih srpskih vremena.
I ne daj bože da neko od nas slučajno progovori glasom u kome se lepe želje spajaju sa neumoljivom realnošću. Odmah će dobiti pedagošku packu, uz prijateljsko upozorenje da je to neki oblik izdaje naših nacionalnih interesa.
Kao u nekom hipnotičkom transu, gomilaju se zahtevi bez makar one najmanje, milimetarske realizacije. Poput nojeva, sve dublje zabijamo svoje glave u pesak. I nećemo da čujemo ništa što nam ne odgovara.
Što više (stvari, teritorija, ljudi, argumenata...) gubimo, kao da smo sve manje spremni na uvek veoma važne taktičke kompromise, one kojima se kupuje neophodno vreme.
I, što je najčudnije, sve ove nenormalne i neostvarive želje se izgovaraju potpuno normalnim glasom. Kao da govorimo o skoro završenoj stvari. Kao da je reč samo o manjoj ili većoj količini patriotizma, a ne prvenstveno o užasnim okolnostima okrutnog naplaćivanja našeg državnog i vojnog poraza.
Ne priznajući svoje realne (trenutne) poraze, dolazimo u opasnost da toliko iskomplikujemo situaciju da nam se može desiti da pretrpimo onaj konačni, veliki poraz. Onaj od koga posle nema oporavka... Mnoge, danas moćne, zemlje su to (p)ostale jer su imale snage da razlikuju ono najvažnije od onog manje važnog, ono bez čega se ne može od onoga bez čega se (nažalost) mora. Zato - zbog ove istorijske veštine - još uvek postoje Teksas, Južna Karolina, Francuska, Italija, Nemačka, Španija, Japan...
Zbog svega ovoga, pokušaću da, u najkraćim crtama, dam makar osnovne naznake odgovora na suštinsko pitanje: "Šta da se radi?"
Mora se uraditi sve što je do nas, konkretnih ljudi sa svojim realnim zanimanjima. Treba da budemo što uspešniji u svom poslu, vedri i nasmejani, uprkos svemu. I da onda od eventualnih viškova svog vremena, novca i energije stvorimo odgovarajuću rezervu potencijalno veoma važnih resursa za lični i zajednički opstanak.
Tada se moramo koncentrisati na jasno i konkretno pokazivanje naše naklonosti prema onima u koje verujemo, koje cenimo i poštujemo. Ako pokazujemo naklonost samo prema sebi samima i nekim dalekim, odavno mrtvim precima, od nas neće biti ništa. Samo pravilnim izborom za nas najboljih sugrađana i sunarodnika - po našem  mišljenju i našim merilima - i doslednim pomaganjem njima u svemu što rade, pokrenućemo se sa mrtve tačke na kojoj stojimo, praktično od početka Drugog svetskog rata pa naovamo. Ne praznom pričom, niti već tragikomičnom ljutnjom na otkačeni trio "Nataša, Sonja & Biljana", već pomaganjem onih koji pokušavaju da se bore za naše ideale, za ono u šta zajednički verujemo. Ako ne znamo šta im sve treba, pitajmo ih.
I, kao poslednje: moramo steći neophodnu samokontrolu. Ne smemo da budemo poput bika koji reaguje instinktivno i samoubilački na svaki pokret crvene krpe u toreadorovim rukama. Ne smemo biti naivni i ostrašćeni, zajedljivi i nepoverljivi, ljuti i izbezumljeni. Bez obzira na to koliko nam je teško, moramo da budemo veći od svoje sudbine. Zato što to od nas zahteva naša jedina otadžbina, naša večna Srbija.
A ako nemamo snage za to, onda moramo da se sklonimo u stranu i pustimo druge da igraju ovu utakmicu života - za sve nas, ali, isto tako, i za naše prethodnike i za naše potomstvo.
U toj utakmici ne smemo izgubiti.